Mali mi je ovaj mandat

I tako je, dugo birajući između još jednog „oceubistva“ i rizika da deo uticaja na sopstvenu političku budućnost u dobroj meri prepusti nekom drugom, premijer Aleksandar Vučić odlučio da odustane od obećanja da se neće kandidovati i lično, u ime vladajuće koalicije, uđe u trku za predsednika Srbije. Onu za koju je, do poslednjeg momenta za donošenje stranačke odluke, otvoreno bio zainteresovan aktuelni predsednik i „politički otac“ Vučića iz naprednjačke faze, Tomislav Nikolić.

Tim povodom, Istinomer će objaviti seriju tekstova o dosadašnjim predsednicima, koji su ustavni mandat shvatali i koristili na vrlo različite načine – od potpune degradacije predsedničke funkcije, do preuzimanja daleko veće moći nego što je formalnim ovlašćenjima predviđeno.

Upućeni tvrde da se u donošenju odluke Vučić prvenstveno oslanjao na rezultate istraživanja javnog mnenja koje pasionirano prati i dobro razume. Ono što je, međutim, ostalo nepoznato jeste koliko se, vagajući razloge za i protiv (pokušaja) preseljenja sa premijerskog na mesto predsednika države, rukovodio istorijskim poukama vezanim za predsedničke izbore.

Najupečatljivija je, naravno, ona o velikim promenama koje su u Srbiji počinjale na predsedničkim izborima, na kojima su završene dve važne političke ere – ona koja je „pripadala“ Slobodanu Miloševiću, srušenom posle decenijske vladavine sa katastrofalnim posledicama upravo na predsedničkim izborima 24. septembra 2000. godine. I era Borisa Tadića potom je okončana pobedom Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima maja 2012. godine.

Zna se i da se Tadić, odlučivši se za „skraćenje mandata“ i izazivanje izbora pre nego što je Ustav propisivao, oslanjao na rezultate istraživanja javnog mnenja koji su mu (pogrešno) davali ogromnu prednost nad protivkandidatima. Za Miloševića se ne zna da li se oslanjao na iste putokaze, ili mu je bi dovoljan osećaj nedodirljive moći na koji se godinama navikavao. Zna se da skupo platio poigravanje izborima, koje je raspisao godinu dana pre roka – osim što je izgubio vlast, potom je izgubio slobodu i završio u zatvoru Haškog tribunala.

Prilično je, međutim, zaboravljen jedan drugi „detalj“ iz perioda slanja Miloševićevog režima u istoriju, koji se (period) često označava kao „početak demokratskih promena“.

Te burne jeseni 2000. godine, kada su stotine hiljada građana širom Srbije branile izbornu pobedu DOS-a, naime, u kancelariji predsednika Srbije sedeo je – Milan Milutinović.

Nekadašnji ambasador u Grčkoj i ministar spoljnih poslova Savezne Republike Jugoslavije „nasledio“ je 29. decembra 1997. predsedničku funkciju od Miloševića koji se, nakon dva mandata u Srbiji -sve ukupno od 8. maja 1989. do 23. jula 1997. – „preselio“ na savezni nivo. S njim se preselila i vlast, a Milutinović nije imao ništa protiv uloge fikusa koja mu je pripala. Ulogu formalnog predsednika uspešno je igrao do 29. decembra 2002, ne mešajući se ni najmanje u borbu za vlast koja se vodila između predsednika savezne države (u to vreme SRJ) Vojislava Koštunice i vlade Srbije sa Zoranom Đinđićem na funkciji premijera. Vremenom sve više u korist premijera.

Pomenute istorijske pouke lepo pokazuju zašto je, uprkos slabim ustavnim ingerencijama, pozicija predsednika Srbije toliko važna da izazove veliku nervozu i prljavi rat koji talobloidni mediji uveliko vode protiv ključnih opozicionih predsedničkih kandidata – toliko prljav da dvojicu od njih čak stavljaju u kontekst nerešenih ubistava iz ne sasvim bliske prošlosti.

Jer, vlast je tamo gde je lider najmoćnije partije – devedesetih, to je bio Milošević, koji se na čelu partije (prvo Savez komunista Srbije, potom Socijalistička partija Srbije) nalazio cele te decenije, osim u kratkom periodu od 24. maja 1991. до 24. oктобра 1992 , kada je stranku zvanično vodio Borisav Jović. Menjala se samo lokacija, pa je, nakon dva mandata na poziciji predsednika Srbije, Milošević prešao u kancelariju predsednika SRJ, mada je mogao, recimo, poput beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka koji trenutno uživa peti mandat, da raspiše referendum i, uz pomoć građana, omogući sebi ponovno kandidovanje.

Miloševića je, dakle, na mestu predsednika SRJ zamenio Koštunica, koji je, u vreme dok je bio na čelu savezne države, takođe nastavio da obavlja i funkciju predsednika Demokratske stranke Srbije. Ta stranka, međutim, nije dominirala ni u sve manje bitnoj Skupštini SRJ (u kojoj nije bilo poslanika crnogorske vladajuće partije), ni u Skupštini Srbije, gde je, u okviru osamnaestočlane koalicije DOS, jednak broj mandata u parlamentu pripadao DSS-u i Đinđićevoj Demokratskoj stranci. Sve i da je hteo da koncentriše i uzurpira moć, predsednik Koštunica to nije ni mogao bez ozbiljne poslaničke snage.

Ukidanjem SRJ i proglašenjem državne zajednice Srbije i Crne Gore, 4. februara 2003, Koštunica je izgubio državnu funkciju, a njegova partija u Skupštini Srbije je, posle teškog rata za nadmoć, prešla u opoziciju. Ne zadugo: posle ubistva premijera Đinđića, 12. marta 2003. i republičkih izbora 28. decembra te godine, Koštunica je postao premijer i ponovo, sa pozicije prvog među ministrima, preuzeo stvarnu vlast.

Nova promena i povratak suštinske moći na predsednički nivo desila se tokom drugog presedničkog mandata Borisa Tadića. Tadić je prvi put izabran 11. jula 2004, ali je to bio period kohabitacije sa Koštunicom kao premijerom. Tadićeva DS, sa 37 osvojenih mandata, u tom periodu bila je znatno slabija od Koštuničine DSS (53 mandata) pa nije bilo uslova za stvarno preuzimanje moći veće od one propisane Ustavom.

Prava Tadićeva era počinje u njegovom drugom predsedničkom mandatu, osvojenom na izborima 3. februara 2008 – nakon parlamentarnih izbora maja te godine, formirana je vlada sa Mirkom Cvetkovićem na čelu, a koalicija okupljena oko DS („Za evropsku Srbiju“) imala je čak 102 od ukupno 250 skupštinskih mandata. Brzo se ispostavilo da je pravi centar moći, zapravo, bio kabinet predsednika Tadića, koji je sve vreme zadržao funkciju predsednika stranke, što mu je omogućilo presudni uticaj na sve procese u zemlji. Premijeru Cvetkoviću je, suštinski, pripala uloga pukog izvršioca.

Iz današnje perspektive gotovo neograničene Vučićeve moći, deluje gotovo neverovatno da je aktuelni premijer, zapravo, na izborima 6. maja 2012. bio – ozbiljno poražen. Vučić je, naime, bio naprednjački kandidat za gradonačelnika Beograda (neformalni, jer nije reč o direktnim izborima) i sa osvojenih nešto više od 216.000 glasova ostao je daleko iza leđa gradonačelnika Dragana Đilasa, koji je predvodio koaliciju „Izbor za bolji Beograd“ i osvojio skoro 80.000 glasova više.

Presudili su upravo predsednički izbori, na kojima je Nikolić pobedio Tadića (sa oko dva posto razlike) što je, uz savete domaćih i stranih centara moći, bio snažan argument za Ivicu Dačića, da sa svojom SPS napusti dotadašnje koalicione partnere, DS, i omogući naprednjacima formiranje vlasti.

Nikolić je, međutim, poslušao savet svog „političkog sina“ da se odrekne funkcije predsednika stranke, pa je Vučićev uspon mogao da počne. Još jedna bitna poluga bila je dolazak na poziciju sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost, kako se u javnosti obično zove mesto šefa Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti. Da bi Vučiću, tadašnjem prvom potpredsedniku (PPV) u vladi Ivice Dačića, to bilo omogućeno, brzopotezno je promenjen Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti, prema kome je, do tada, mesto sekretara po automatizmu pripadalo šefu kabineta predsednika Srbije. Izmenom člana 7. Zakona, određeno je da tu osetljivu funkciju obavlja osoba koju imenuje predsednik Republike, pa je Nikolić uslišio Vučićevu želju i dodelio mu funkciju zahvaljujući kojoj je dobio uvid u informacije svih službi bezbednosti.

Tako su se stekli uslovi za početak sada već zaboravljene „borbe protiv korupcije“, a u očima građana željnih pravde, naglo i drastično skočio je ugled Vučića, srećnog i ubedljivog u ulozi „glavnog borca“ i glasnog najavljivača hapšenja.

Pet godina kasnije, međutim, nije zaboravljen samo obračun sa korupcijom, nego i činjenica da je, nakon što je postao premijer, Vučić nezakonito zadržao mesto sekretara Saveta, jer je, kao premijer, po automatizmu postao i član tog tela. Više puta dato obećanje da će podneti ostavku na mesto sekretara Saveta Vučić nikad nije ispunio – a to mu se i ne bi isplatilo, jer je raspolaganje poverljivim podacima izrazito korisno u političkom ambijentu u kome su ucene i razni drugi oblici mešetarenja uobičajena pojava. Predsednik Nikolić, s druge strane, nikad nije pokušao da, zahvaljujući predsedničkom ovlašćenju da imenuje i razrešava sekretara Saveta, Vučića smeni sa mesta koje mu je toliko korisno.

Eto, dakle još jednog razloga za davanje značaja predsedničkim izborima potpuno u neskladu sa ustavnim ovlašćenjima pripisanim toj funkciji. I još više u neskladu sa činjenicom da bi potpun spisak predsednika Srbije i vršilaca dužnosti te funkcije od 1990. do danas, mogao da bude jedno od težih pitanja na nekom kvizu. Jer, teško da bi se neko setio da je Srbija za to vreme imala čak šest vršilaca dužnosti predsednika, koji su to postali usled činjenice da su se u momentima vakuuma, nalazili na poziciji predsednika Parlamenta.

Vršioci dužnosti predsednika Srbije bili su: Dragan Tomić (SPS) od 23. jula do 29. decembar 1997, Nataša Mićić (Građanski savez Srbije) od 30. decembra 2002. do 4. februara 2004, Dragan Maršićanin (DSS) od 4. februara do 3. marta 2004, Vojislav Mihajlović (Srpski pokret obnove) cela dva dana, 3. i 4. marta 2004, Predrag Marković (G17 Plus) od 4. marta do 11. jula 2004. i Slavica Đukić Dejanović (SPS) od 5. aprila do 31. maja 2012.

Osim tog spiska lica koja su, čudnim sticajem okolnosti, predsedavala državom i podsećanje na dosadašnjih čak deset ciklusa predsedničkih izbora održanih u od 1990. godine moglo bi dovesti do zaključka da, nakon svih čuda kojima smo svedočili, nova iznenađenja teško da su moguća.

Nagledali smo se, naime, velikog broja živopisnih kandidata, toliko da razni današnji predsednički pretendenti-avanturisti deluju samo otužno, a nimalo zabavno. Doživeli smo i preživeli trenutak (1997.) u kome se ispostavilo da je Vojislav Šešelj zapravo, bio izborni pobednik (nad protivkandidatom Zoranom Lilićem) ali nije postao predsednik zbog nedovoljnog odziva birača. Iz istog razloga – nedovolljnog odziva birača – tokom 2002. i 2003. održana je serija neuspešnih izbora, ali je to sredstvo potencijalne manipulacije ukinuto promenom Zakona o izboru predsednika Republike kojom je ukinut cenzus od 50 odsto izašlih birača.

Videli smo i razne pokušaje izborne krađe i potonje ulične odbrane volje birača. Ispostavilo se, nažalost, da uspeh te odbrane nije bila lekcija nakon koje se gubi svaka ideja o izbornoj krađi. Ali se, posle vanrednih parlamentarnih izbora proleća 2016, pokazalo da, čak i u momentima kad izgleda da je apatija najdublja, birači itekako umeju da se pobune kada se ispostavi da su pokradeni.